include_once("common_lab_header.php");
Excerpt for Gutač Svetova by , available in its entirety at Smashwords

Gutač svetova



By Radoslav B. Chugaly

Copyright 2018 Radoslav B. Chugaly

Smashwords Edition


Smashwords Edition, License Notes


This ebook is licensed for your personal enjoyment only. This ebook may not be re-sold or given away to other people. If you would like to share this book with another person, please purchase an additional copy for each recipient. If you’re reading this book and did not purchase it, or it was not purchased for your use only, then please return to Smashwords.com and purchase your own copy. Thank you for respecting the hard work of this author.


Sadržaj


PROLOG

Glava 1

Glava 2

Glava 3

Glava 4

Glava 5

Glava 6

Glava 7

Glava 8

Glava 9

Glava 10

Glava 11

Glava 12

Glava 13

Glava 14

Glava 15

Glava 16

Glava 17

Glava 18

Glava 19

Glava 20

Glava 21

Glava 22

Glava 23

Glava 24

Glava 25

Glava 26

Glava 27

Glava 28

Glava 29

Glava 30

Glava 31

Glava 32

Glava 33


Beleška o autoru




PROLOG



Mršavi dečak je bezglavo jurio ulicom grčevito stežući prepunu školsku torbu ispod ruke. Iako nije previše obraćao pažnju, ona čudnovata navigacija urođena svim vrstama plena pomagala mu je da instinktivno izbegava i zaobilazi prolaznike, nijednog ne zakačivši u svom jurcanju. Grad je bio prepun u popodne tog petka, vedrina jesenjeg sunca je izmamila svakog na ulicu, a on je sa svom ostalom decom upravo napustio školsko dvorište i punom brzinom jurnuo prema gradskoj vrevi i udaljenom domu na izlazu iz te vreve. Mršavi dečak je bezglavo jurio ulicom, ali su ga čudovišta svejedno lagano sustizala.



Glava 1



Dugo, toplo leto je i zvanično završilo dolaskom septembra. Ne toliko po promeni vremena ili godišnjeg doba, koliko zbog proste činjenice početka školske godine. Svi znamo koliko je teško napustiti slobodu letnjih dana i uživanje u prostim zadovoljstvima detinjstva, lenstvovanje na osunčanim proplancima i duž obale reke i generalnu opuštenciju mladosti, pa sve to zameniti redovnom obavezom odlaska u školu, učenja i obavljanja dosadnih dnevnih aktivnosti. Još ako si pri tome i prilično zreliji od svog uzrasta, vedro zainteresovan za ceo svet i zbog toga i bolje informisan, onda je još jasnije koliki je napor uklopiti se u šablone prosečnosti i regularnog obrazovnog sistema.

Uglavnom, taj glupi septembar je neminovno došao, čak u prvih par dana stekavši i poneku reč dobrodošlice, naročito u onom delu kad su se susreli dobri drugari koji se nisu videli celog leta. Pa, onih par sati u prvih par dana kad su se mogli sretati bez bojazni da će ih školski nasilnici pronaći i istresti iz patika dok im pretražuju džepove i torbe u potrazi za bilo čim interesantnim. Nasilnici su obično ignorisali prvi i drugi čas, voleli su da se malo uspavaju i odmore pre dolaska u školu. Nekad im je to vođeno kao izostanak, češće nije. Zaboga, ko je lud da im piše previše izostanaka pa da mu duže ostaju u školi ako padnu razred zbog toga? Niko. Iz istog razloga im nisu davali ni loše ocene, dvojka i puštaj u sledeći razred, posle osam godina će postati tuđi problem.

No, draž ponovnog susreta sa drugarima brzo bledi, a svakodnevni strah od otimača užine i novca uvek preostaje. Kako je septembar sve više odmicao, tako su dolasci u školu postajali sve veće opterećenje, a ružna zgrada u tome nimalo nije pomagala. Građena u potpunosti od stakla i betona, uopšte nije nudila osećaj topline i drugog doma kako bi škola morala. Više je izgledala kao zatvor ili fabrika, samo što nije imala ogradu i uniformisane čuvare.

Kad si dete nije ti ni bitno kako izgleda zgrada, bitno ti je da ujutro dođeš i veselo provedeš prvih četvrt sata u šali i smehu, pre nego časovi započnu. Milan je mnogo voleo to početno vreme, pre starta ozbiljnog dela dana. Još kad je jesen tako divno topla, taman toliko da se može doći u tankoj jaknici prepunoj džepova, a džepova prepunih drangulija! Koliko je samo bilo interesantnih stvari za videti!

- Mićo! – začulo se glasno dozivanje iz jednog od uglova koje su formirali zidovi školske zgrade – Dođi da vidiš!

Požurio je ne prelazeći u trk, žurba je bila dozvoljena, ali je trčanje automatski hvatalo pogled dežurnog nastavnika što nikom nije odgovaralo. U uglu, leđima okrenuti dvorištu, čučali su Zoran i Jovan, glava nadnetih nad nečim vrlo zanimljivim. Ko bi mogao odoleti? Misterija! Kad si dečak, pa još u školskom dvorištu, sve je čudesno i novo.

- Šta vam je to? – pitao je, istežući glavu ne bi li krajičkom uka ugledao predmet još i pre nego što sasvim priđe.

Dečaci su držali neobičan šestostrani predmet nalik na brilijant, sa čudnovatom drškicom na jednom kraju. Na svakoj bočnoj stranici bila je ispisana po jedna čudna reč pismom sličnim ćirilici, a opet nekako drugačijim. Milan je mogao pročitati skoro svako pojedinačno slovo, čak su ga reči i podsećale na neke iz našeg jezika, ali su ipak bile nerazumljive. Pružio je ruku, a Zoran mu predade predmet bez reči, prepoznavši zahtev onom dečjom telepatijom koju su delili. Milan ga obrnu po dlanovima nekoliko puta, zagledajući svaku reč širom otvorenih očiju, dok su ga drugari nemo pratili. Važio je za genijalca u ekipi, svaka misterija je prvo njemu pružana na uvid, pa bi se tek onda raspravljalo o upotrebnoj vrednosti.

- Šta to malci kriju u ćošku? – začu se glas iza njih – Uzeli ste nešto moje?

Strašni, pomalo piskavi glas ih je sledio na mestu. Od svih mogućih glasova u školi ovaj je nosio najveću pretnju. Veću čak i od brundavog basa nastavnika fizičkog, užasniju od pevajuće mekote muzičarke. Milan lagano okrenu glavu, a telo polako poče da sledi istu putanju sa malim zakašnjenjem.

- Vidividividi! Malci našli čigru! – lažno ushićenje u glasu devojčice ne više od njih trojice bilo je očigledno – Daj to 'vamo!

- To je moje – prošapta nesigurno Jovan – dobio sam od dede...

- Usuđuješ se da me zoveš lažovom? – nakrenula je glavu i preteći tiho rekla devojčica – Da zovnem braću pa da to raspravimo?

Da zovne braću! Kakva užasna pomisao! Sa Sofijom se još i moglo dobro proći ako joj se ne protiviš, ali njena dva starija brata su nosili neminovne posledice. U tom trojcu ona je bila mozak operacije, njih dvojica nisu preterivali sa pameću, ali jesu sa tvrdim zglobovima prstiju i ogromnim ručerdama punim šamara i čvegera. Zapanjujućom slučajnošću bili su rođeni u istoj godini, ona s početka, a njih dvojica kao identični blizanci negde pred kraj. Taman toliko da se nađu u istom razredu, a čopor su već bili.

- Nemoj, evo ti čigra – pomirljivo pruži ruku Milan – Samo smo je malo pogledali.

Sofija brzim pokretom zgrabi igračku sa njegovog dlana, pa zaškilji u pravcu trojice uplašenih dečaka.

- A izvinjenje?

- Kakvo izvinjenje? – začudi se Zoran, čineći najveću moguću grešku, Sofija je samo čekala takav izazov. Gurnu savijene kažiprst i palac između usana i ispusti zvižduk koji na trenutak zaustavi sve aktivnosti u dvorištu. Znalo se šta sledi, a tri drugara uzdrhtaše dok se more dečaka i devojčica u dvorištu škole razdvajalo kao čarolijom ispred dvojice grubijana.

Kao dva nosoroga, skoro mašinskim korakom, ispred dečaka se stvoriše dve prilike natmurenih pogleda.

- Seko – promrmlja jedan, glasom koji je menjao visinu u pola reči – Da te nisu dirali ovi balavci?

Balavci, a isto godište! No, poredeći telesnu građu, reč je izgledala skoro primereno.

- Uzeli su moju igračku, bez izvinjenja!

Dvojica braće napraviše po jedan zastrašujući polukorak ka dečacima. Napred se nije moglo, kroz braću nije bilo prolaza, a nazad ih je dočekao samo tvrdi zid uz koji su se pribili. Taman kad su pomislili da im sleduje nova runda svakodnevnog maltretiranja, glas dežurnog nastavnika prekide ovu scenu.

- Šta se ovde dešava?

- Ništa – reče Sofija mirno – malo smo razgovarali sa našim drugarima.

- Znam ja kako ti razgovori obično teku – sumnjičavo ih pogleda dežurni, mladi fizičar na privremenoj zameni – Hajde brzo da se rasturate dok vas nisam poslao kod direktora na razgovor!

Braća nestadoše istog trena, nisu se toliko plašili direktora koliko ih je bio strah da ovaj ne pozove njihovog oca na razgovor. To je obično kao rezultat imalo nekoliko dana izostanaka iz škole „zbog bolesti“, a te su se bolesti dobro pazili. Sofija je ostala još trenutak, koliko da nastavnik okrene glavu, pa kroz ugao usana samo prošaptala:

- Nismo završili za danas!

Zoran, Jovan i Milan su znali šta to znači.



Glava 2



Dan se završio iznenađujuće mirno. Zoran i Jovan su klisnuli sa poslednjeg časa, tiho se izvukavši čim je reka učenika krenula da se uliva kroz uska vrata pred sam kraj odmora. Niko ih čak nije ni primetio da su odsutni, uspeh im je bio nešto iznad proseka, a vladanje primerno, takve nisu primećivali ni nastavnici ni ostali đaci. Zaista primetni su bili oni poput Sofije i njene braće s jedne strane i oni poput Milana sa druge. Prvi jer su redovno remetili nastavu, a drugi jer su ih nastavnici koristili kao primere i pomoćnike u radu, navlačeći na njih još više besa onih prvih.

Kao i uvek, opet je pri obradi novog gradiva Milan briljirao, a nastavnik ga je srdačno pohvalio pred svima, efektivno mu podebljavši metu koju je već pre početka dana sam sebi nacrtao na čelu. Osvrnuo se plaho preko ramena, na klupu u kojoj su mu obično sedeli drugari, taman da sa užasom shvati kako je ostao sam. Nervozno je prebacio pogled na poslednju klupu do prozora, gde su ono troje sedeli zajedno. Blizanci su tupo zurili prema tabli, očigledno potpuno odsutni umom, ali mu se Sofija ljupko nasmešila kao da želi da mu pošalje poljubac. Mogao je osetiti kako mu se ježe dlačice na potiljku od tog umilnog pogleda, još strašnijeg od uskih proreza na koje su njene oči obično podsećale.

Zvonilo je radosnim cilikom, poslednje zvono tog dana, a Milan se pokušao brzo izvući. Ako sve bude kako treba, mogao je iskoristiti svoju poziciju bližu vratima da izađe iz učionice pre trojke, a time bi dobio šansu i da pobegne iz škole pre njih. To bi taman stvorilo dovoljno prednosti da dobrano odmakne ka kući pre nego ga sustignu. Dabome, mogao je i ostati u masi, ali njegova kuća je bila najdalje od svih, oni bi ga jednostavno pratili na odstojanju dok ne ostane sam, a ostati sam je bila najgora opcija koju je imao. Ne, bolje je bilo pobeći što pre!

- Milane! – pokušao je da se napravi gluv na nastavnikov poziv, ali nije mu uspelo.

- Zove te nastavnik – gurnu ga jedna devojčica rukom dok je bacala pogled prema Sofiji i njenoj braći, primivši zauzvrat klimanje glavom i osmehnuvši se.

To je bilo to. Šta god da je nastavnik hteo, Milan više nije imao mogućnosti da brzo utekne. Probio se kroz red učenika koji su žurili ka slobodi i prišao katedri.

- Molim? – tiho je pitao.

- Ništa posebno, ne brini se – osmehnu se nastavnik – samo sam želeo da te još jednom pohvalim pre nego što izađeš. Petak je, ide vikend, da ne zaboravim pohvalu do ponedeljka!

Eh, koliko god da je voleo pohvale, ovo je bio najgori mogući trenutak za jednu. Osmehnuo se i pogledao nastavnika, zatim bacio pogled ka onim grubijanima, u nadi da će nastavnik shvatiti šta se dešava pa i njih malo zadržati. Uzalud, u učionici već nije bilo nikog osim njih dvojice.

Presreli su ga u trenutku kad se najmanje nadao.

Prošao je skoro ceo grad, birajući uglove i puteljke između zgrada, zastajkujući na svakom otvorenom prostoru da se osvrne svuda oko sebe i prelazio tek kad se uveri da ih nema na vidiku, u jednom trenutku iskoristio svoju omiljenu taktiku da se na par minuta zavuče u jednu knjižaru i malo odahne. Jedna od mogućih prodavnica u koje oni ne bi ušli ni mrtvi, na trenutak je pomislio kako njih troje zapravo i ne vide knjižare pa se malo i zasmejao, ohrabren vlastitim uspehom u begu.

I taman kad je pomislio da se uspešno izvukao, već je iz parkića na brežuljku mogao videti kuću sa četiri tipska stana u kojoj je stanovao sa ocem, začuo je tiho nakašljavanje iz žbuna sa strane. Nije ni pogledao u tom pravcu, vrlo dobro je znao čiji je to kašalj i šta označava, samo je štuknuo pravo napred u divljem trku.

Tek toliko da posle desetak koraka punom brzinom naleti na čvrsti zid od mesa i kostiju koji su formirala dva Sofijina brata.

- A gde si ti pošao? – koraci koji su pratili to pitanje su mu se lagano približavali s leđa dok su noge panično pokušavale da ga odgurnu što dalje od iscerene braće – Drugari su se izvukli za danas, njima ćemo sutra posvetiti pažnju, ali neko mora da plati za jutrošnji bezobrazluk. I to da plati odmah!

Prvi udarac je pao odmah posle tih reči, zaslepljujuće bolno šutanje patikom u donji deo leđa od kojeg mu je zasvetlelo pred očima, a zubi zagrizli donju usnu do krvi. Ostatak je protekao manje-više nezapaženo jer mu je svest istog trena otplovila u srećnije svetove. Došao je sebi tek pred samo veče, s mukom ustao sa zemlje i pogledao na svoju iscepanu školsku torbu i razbacan pribor svuda naokolo. Valjda su bili nezadovoljni što je izgubio svest pa su prešli sa batina na cepanje školskih sveski i knjiga. Kao da su znali da ga je to više bolelo nego šamari i pesničenje.

Pokupio je svoju imovinu u prilično jadnom stanju, skoro jednako jadnom kao što se i sam osećao pa potrpao sve u torbu. I tu je bio pažljiv pri slaganju baš kao da priprema pribor pred polazak u školu, to mu je jednostavno bilo u prirodi, kao disanje ili razmišljanje.

Put do kuće se činio beskrajno dalekim, iako je mogao videti cilj ispred sebe. Srećom, više nije bilo u izgledu ni da dobije batine niti da ih izbegne pa je mogao opušteno odšepati do ulaznih vrata i tiho se uvući do svoje sobe i kupatila.

Možda uspe da sakrije barem deo tragova pre nego što izađe do trpezarije na zajedničku večeru sa ocem.



Glava 3



Milan je živeo sa ocem, majka se odselila posle razvoda čak u drugu državu. Tamo je našla i dobar posao i stvorila sebi potpuno novi život. Viđali su se tek ponekad, jednom ili dva puta godišnje, kad bi došla na godišnje odmore da mu donese čitava brda poklona i ostavi gomile novca na račun sa kojeg tata nikad nije podigao ni dinar. Nije među njima bilo ni svađe ni rasprave, jednostavno je želela više od mirne dokolice i tihog života u malom gradu. Karijera joj je bila isuviše važna, a nije se mogla zadovoljiti skromnim poslom profesora kakav joj se jedino nudio. Da je tata bio malo aktivniji ili više insistirao, možda bi i ostala. Da je ona malo više insistirala možda bi otišli zajedno. Bilo kako bilo, ostali su u dobrim odnosima i u tim retkim trenucima kad bi dolazila sve je izgledalo kao i ranije. Kuća bi se razvedrila, svi bi se smejali i veselili, često i odlazili svo troje zajedno na putovanja. Tata je postajao otvoreniji, više bi pričao i šalio se, ona se stalno smejala i pričala o nekakvim čudesnim naučnim otkrićima koja njena firma pravi ali ne sme ništa da im priča o tome detaljno. Tokom tih nekoliko dana Milanu se činilo da je ceo svet na dohvat ruke, da su sva svetska čuda njegova.

A onda bi opet otišla. Tata bi se ponovo vratio u onaj njegov učaureni način tihog postojanja, posvećen više svom poslu nego Milanu. Ruku na srce, nije ga zapostavljao. Svakog jutra bi na stolu stajao spremljen doručak, obično jaja i još vruća bela kafa. U školi je imao uplaćenu užinu, a ako bi postojala neka potreba na stolu se nalazilo i onoliko novca koliko je bilo nužno da se odnese i uplati za ekskurzije, dodatne udžbenike ili nešto drugo od školskih potreba. Po povratku iz škole je imao još nekoliko sati do očevog dolaska, ali je tu uvek bila jedna fina gospođa iz komšiluka kojoj je tata plaćao da povremeno sredi kuću, opere veš i sudove i skuva ručak za Milana. Večera je bila jedino njihovo vreme. To jelo je uvek tata spremao sam, a onda bi zajedno seli za sto i u tišini jeli. Ako je nešto bilo potrebno osim redovne rutine, Milan bi tada zatražio i za koji dan bi već bilo u kući.

Vikendom su stvari bile drugačije. Tata nije odlazio na posao, umesto toga bi zajedno išli do jezera na pecanje, noseći korpu punu sendviča i sokova i tamo provodili po ceo dan. Ili bi otišli da pogledaju fudbalsku utakmicu lokalnog kluba koji nije vredeo ni po lule duvana, ali je grickanje semenki na otvorenom i galama na igrače i sudije uvek bila interesantan doživljaj. Ali najbolje, ubedljivo, je bilo kad bi otišli u bioskop da pogledaju neki film. Onda bi sedeli jedan pored drugog i smejali se ili strahovali za glavnog junaka u isto vreme. To su bili trenuci koje je najviše voleo. Da, za vikende se živelo.

Ovako, običnim danima, Milan bi došao iz škole i ostavio torbu na mesto. Ako mu je preostalo još nešto domaćih zadataka koje nije uspešno dovršio još tokom školskih odmora, to bi za kratko vreme odradio, pripremio torbu za sutrašnji dan, a onda legao na svoj krevet i prepustio se maštarijama. A to nisu bile obične maštarije! Ne, nikako! Zatvorio bi oči i onda na to platno projektovao čitave filmove u kojima je on baš glavni junak. Nekad vitez u sjajnom oklopu, nekad čarobnjak šiljatog šešira, nekad hrabri istraživač podmorja u svom malom batiskafu. Ali uvek glavni junak i uvek pobednik u svim duelima. Imao je tu sposobnost otkad zna za sebe, da stvori zamišljeni film u glavi i posmatra ga iz prvog lica. Naravno, bio je svestan da je to samo mašta, ali je ipak izgledalo strašno blisko stvarnim doživljajima, kao budno sanjanje.

Večeras nije bilo vremena za takvo opuštanje. Tata će se uskoro vratiti, a trebalo je dotle sve srediti da se ne primete popodnevna dešavanja. Sveske je mogao sastaviti uz malu pomoć lepljive trake i heftarice, neke od knjiga su bile skoro čitave, a onih potpuno uništenih par komada mu nisu bile potrebne do kraja nedelje. Dotle će već skoknuti do knjižare i kupiti nove, džeparca mu nikad nije manjkalo, najviše ga je i trošio na knjige.

Otišao je do kupatila, pa pažljivo osmotrio lice u ogledalu. Ljubičasti podliv ispod oka nije bio prevelik, a posekotina na usni koju je sam sebi napravio zubima već je bila potpuo skorena. Samo se umio i pažljivo obrisao krv sa usne i brade, tako da je ostala samo malo tamnija crta na usni. Što se tiče modrice, tu nije bilo mnogo pomoći. Paziće da drži glavu spuštenu, a uz malo sreće tata neće ni primetiti šta se desilo.

Taman je uspeo da se presvuče i ukloni prljavu i okrvavljenu garderobu, kad je u hodniku začuo očeve korake.

- Milane – začulo se tiho – jesi li tu?

- Jesam, tata – odgovorio je – evo dolazim.

- Doneo sam meso sa roštilja i pomfri, hajde brzo da postavimo sto dok je još toplo.

Brzo su se organizovali, imali su tačan raspored i rituale, pa seli da uživaju u hrani. Ćutke, kako su i navikli, ali ovog puta sa dodatnom dozom Milanovog ćutanja koje je imalo za cilj prikrivanje dnevnih događaja. Ne zato što bi se plašio neke posledice, zapravo bi mu prijalo da malo više razgovara sa ocem, nego zato da njega ne optereti još i dodatnim problemima iz škole.

- Šta ti je to ispod oka?

Ah, pitanje za koje se nadao da ga neće čuti. No, sad je gotovo, tata je primetio modricu, ko zna kako će reagovati. Nije bilo druge nego da mu ispriča sve događaje dana koji je upravo završavao. Onako kako su se i desili, bez ulepšavanja ili sakrivanja ičega, između njih dvojice nije bilo mesta za tajne i prećutkivanje.

Očekivao je burnu reakciju, galamu i viku, očekivao je... pa, zapravo i ne zna šta, ali nikako ono što je usledilo. Otac ga je samo pogledao jednim dugim pogledom praćenim dubokom tišinom. To odsustvo bilo kakvog govora mu je najteže palo. Naposletku je samo odmahnuo glavom i, skoro tužno, udahnuo dok je ustajao da odnese tanjire do sudopere. Nije tražio nikakve dodatne odgovore, ništa više nije pitao, samo je tiho seo na trosed i uključio televizor.

Milan je ostao još trenutak, a zatim pognuo glavu i otišao do svoje sobe uz jedno tiho „laku noć“. Pitao se u sebi, na onaj dečiji način koji zapravo i nije govor ili artikulisana misao, šta bi to morao učiniti da tata pokaže makar kakvu emociju. No, šta je tu je, noć je nailazila, sutra je novi dan. Ako ništa drugo, postojala je uteha u činjenici da je on svoj deo troška već platio danas pa u ponedeljak nije njegov red za maltretiranje. Strašna trojka je dobro pazila da ne pretera sa pritiskom i da svoj rad rasporedi na više dece u dužem periodu. Milan je znao da će biti miran barem celu sledeću nedelju.

S tim mislima u glavi, presvukao se u pamučnu pidžamu i legao u čistu i mirisnu posteljinu, u dobrodošlu mekoću i utehu sopstvenog kreveta. Vreme je bilo da otplovi u neki od svetova koje je nosio u svojoj glavi. Sklopio je oči i pažljivo prelistao svaki od scenarija koji su mu bili omiljeni, pa odabrao onaj podmorski.

Dok je zamišljao sebe kako roni kroz morske dubine, gledajući u ribe i korale, nije ni opazio kako je tiho utonuo u pravi san.



Glava 4



Probudio se prilično kasno, mimo svojih ustaljenih navika, verovatno iscrpljen jučerašnjim danom i vlastitom lošom srećom. Usna ga je prilično bolela, više nego modrica ispod oka. Uistinu, ta modrica je sad već predstavljala ništa više nego težinu na obrazu, kao da mu neko prstom povlači donji kapak prema bradi. Umio se i pogledao u ogledalo, pa primetio da je površina povrede malo veća nego juče, ali je po ivicama već prelazila u onu žutozelenu nijansu koja označava početak povlačenja otoka. Znao je to iz iskustva, bogatog iskustva dečaka koji je često uspevao da sebi napravi takve modrice. Tipično dečački, odrana kolena, olupane cevanice, sve to je bila cena aktivnog odrastanja. Padneš, zvekneš o kamen, ustaneš i nastaviš trčati. Koga briga? Bol prođe, za igru se mora imati vremena.

Na stolu u trpezariji stajao je uobičajeni doručak radnog dana, iako je bio vikend. To nije nešto uobičajeno, ali i ranije se znalo dešavati da oca pozovu na posao i subotom, a i sam je znao često se zaboraviti u vremenu pa uopšte i ne doći na vreme. Institut u kom je radio nije imao mnogo raspoloživog novca da kupuje opremu za istraživanja kao što je to radila kompanija za koju je mama prešla da radi, pa su istraživači poput njegovog oca veoma često ostajali da sami sklepaju neki novi uređaj ili neku novu opremu od raspoloživih delova i sirovina. Milanu se ponekad činilo da tata zapravo pokušava mami dokazati da je i ovde mogla imati dobre radne uslove, a da toga ni sam nije svestan. Mada, možda to i nije bila prava intuicija nego čisto njegova želja da ih ponovo vidi zajedno. Ko bi znao? U svakom slučaju, on više nije bio mali dečak i nije mu predstavljalo problem da ostane sam. Čak i ako bi to potrajalo nekoliko dana, kao onda kad je tata iznenada otputovao na neko studijsko putovanje. Tu je uvek bila komšinica da obezbedi hranu i namirnice, da proveri Milanovu bezbednost, a novca nije nedostajalo. Nije ga bilo ni previše, ali Milanu nije mnogo ni bilo potrebno.

Na brzinu je pojeo pržena jaja pa na hleb složio par režnjeva suvog mesa i nešto krastavca i onda to dokrajčio šoljom još toplog čaja. Tek nakon što je podigao posuđe da ga odnese do sudopere, primetio je ceduljicu pod tanjirom. Baš kako je i mislio, poruka od tate.

„Sine, juče sam imao prilično naporan dan pa nisam stigao s tobom porazgovarati o onome što se desilo. Danas i sutra još imamo nekih obaveza da dovršimo jedan poslić, nemoj me čekati do kasno nego slobodno lezi da spavaš. Marija će ti doneti ručak i večeru, a mi sledeći vikend idemo negde na kratko putovanje. Verujem da ćeš biti poslušan, kao što uvek i jesi. Tata.“

Bez mnogo direktno napisanih osećanja, muški tvrda poruka. Negde na svesnom nivou, Milan je bio sasvim siguran u očinsku ljubav, makar i ne bila iskazana rečima. Samo, bilo bi ponekad lepo i čuti ono što znaš da postoji, učiniti ga stvarnijim.

Ali, klinci su uvek jači od sveta koji ih okružuje. Vikend je počeo, mora se toliko toga doživeti, mora se istražiti toliko nepoznatih uglova i ćoškova, neke je misterije bilo nužno razrešiti, a možda u uglu nekog žbuna u gradskom parku vreba opasni dinosaurus čekajući da ga hrabri istraživači pronađu. Presvukao se u trenerku i patike, pa istrčao do šupe po bicikl. Skoro nov bicikl širokih guma, takozvanih „kramponki“, i robusne konstrukcije sa čitavih osamnaest brzina. Prošlogodišnji rođendanski poklon od mame, primljen direktnom poštom tačno na vreme, pre nego što su isekli tortu.

Milan izvuče dvotočkaša, pa se priseti oduševljenja sa kojim su ga drugari gledali kad je raspakovao šareni papir i onu puckavu foliju oko koje su se kasnije umalo potukli pri raspodeli parčića. Osmeh mu ozari lice, uzjaha na sedište i odjuri. Prvo po Zorana, pa će zajedno do Jovana, a onda u potragu za avanturom. Uraaa!

Prvog je sreo usput, već spremnog na svom biciklu i u punoj brzini, kratak pozdrav i smeh do Jovanove kuće. Njegovi roditelji su bili zauzeti u bašti iza kuće, uzgajali su sami svoje povrće, ne zato što nisu bili dovoljno imućni da ga kupuju nego su verovali u moć zdrave domaće hrane. Jovan se često žalio kako mu je muka od gomile povrća koju mora pojesti uz svaki obrok, ali su se dvojica njegovih drugara na to uvek samo smejali znajući da on tako ne misli nego uživa u svemu. Bio je jedino dete svojih roditelja, a oni se skoro nikad nisu razdvajali od njega, osim kad su oboje na poslu, ali tad je s njim bila baka koja je živela u istoj kući gde i oni. Staroj porodičnoj prizemnici koju je Jovanov deda sam sagradio posle drugog svetskog rata, pre milion godina, kako su njih trojica verovali. Tu je potrajala kratka borba sa bakom i njenim insistiranjem da se pre igranja nešto obavezno pojede. Bez obzira na argumente, tu su bitku unapred izgubili, nije bilo ni najmanje nade da bi mogli uspeti. Mada, i baka je igrala na kvarno, poturila im je domaće kolače, a onda utrpala po dve jabuke u rančeve i otpustila ih uz osmeh.

- Gde ćemo prvo? – upita Jovan

- Nemam pojma – Zoran nastavi – šta misliš ti, Milane?

Nezvanični vođa ove neformalne grupe, Milan se malo zamisli. Od njega se očekivalo da makar usmeri avanturu, a ova dvojica su mu beskrajno verovali jer je uvek uspevao zamisliti fantastične situacije i predloge za najzanimljivije igre.

- Idemo do stare fabrike. – izbaci naposletku

- Ali tamo je opasno! – zaprepasti se Jovan – Ima trulih podova i zarđalog gvožđa, možemo se ubosti ili povrediti!

- Svugde je opasno ako ne paziš – slegnu ramenima Milan – ali noćas sam dobio dojavu od jednog vanzemaljca da će tamo sleteti svemirski brod iz sazvežđa Kasiopeje i doneti novu tehnologiju. Moramo biti prisutni da im pomognemo da je pokrenu!

Svetlost koja se upalila u očima drugara sve mu je rekla. Pogodio je pravu temu za ovaj vikend, istraživanje, opasnost, misterija, vanzemaljci! Ima li išta bolje na svetu? Život je sladak kad imaš samo dvanaest godina i bujnu maštu.



Glava 5



Sunčevi zraci su prolazili kroz mutna i prljava stakla prozora pa veselo poigravali na česticama sveprisutne prašine u ogromnoj i praznoj hali. Sva ta veselost je, nažalost, ostajala potpuno neprimećena od strane krupnog dečaka ispruženog na gornjim pločama tri prazna metalna bureta od nafte. Ležao je potpuno mirno i ukočeno kao daska, ne pokazujući nikakvu aktivnost. Njegova slika i prilika, potpuno identičan do poslednjeg fizičkog detalja, isti takav dečak je čučao na podu zainteresovano se baveći nečim što je smatrao vrhunskom zabavom.

Ispred njega, u debelom sloju prašine, žalosno je mjaukalo šareno mače. Čudnovata konfiguracija dlake, pomešane crne, sive i žute boje,davala je mačetu izgled kao da je pobeglo iz požara. Kao da je u pitanju živa nagorela cepanica. I pored toga, čak i pored očigledne mršavosti, mače je izgledalo puno života i izuzetno lepe građe. Bezmalo bi mogli pomisliti da je to njegov ljubimac i da je izuzetno voljeno, ali taj utisak je bio malo pokvaren dugačkim komadom plastičnog konopca, grubo vezanog oko vrata mačke. Ako pažljivo ispratimo kuda taj konopac vodi, primetićemo na njegovom drugom kraju metalni zupčanik koji je nekada bio deo nekakve velike mašinerije, a sada je predstavljao samo teg o kojem je visio perimetar kretanja šarenog mačeta.

Drugi krupni dečak, kopija onog ispruženog, čučao je držeći u ruci pečeni pileći batak i njime mahao tek ispred nosa mačkice, tek povremeno prinoseći kosku do usta i zagrizajući krupne zalogaje mesa. Idilična slika o kućnom ljubimcu se tu pretvarala u očigledno okrutno mučenje gladne životinje jer je dečak donosio meso blizu mačeta, a onda ga odmicao delić sekunde pre nego gladno mače uspe da ga dohvati. Činio je to već skoro pola sata, to nije bilo prvo parče hrane kojim ga je zadirkivao, ali je očigledno uživao u procesu jer se smejao zvonkim i vedrim glasom.

Sa položaja malo po strani i nešto uvis, sedeći na polovini ogromne drvene police, posmatrala ga je sestra. Fizićki sitnija od braće blizanaca, nedostatak snage je obilato nadoknađivala količinom zlobe i pokvarene inteligencije koju je posedovala. Prilično se dosađivala veći deo dana, ali je u poslednjem trenutku konačno dočekala jedan veseli trenutak. Mače je konačno shvatilo kakva su pravila igre, pretvaralo se da mu je dohvat kraći nego što zaista jeste, a onda u jednom munjevitom potezu potpuo promašilo pileći batak i oštrim kandžama zaparalo nadlanicu svog mučitelja. Pre ili kasnije, svako dočeka svoju granicu tolerancije, a onda nasilnik iznenada oseti oštri nokat na svojoj koži.

Dečak naglo ispusti batak, ciknuvši iznenađeno, ne toliko od bola koliko od neočekivanog šoka. Mače hitro privuče ispušteni komad mesa i poče halapljivo da guta komade mesa, toliko žureći da se nije obazoiralo ni na krckanje kostiju omekšalih tokom pečenja. Sofija se slatko nasmeja tužnom licu jednog od svoje braće. Jadni tupan nije mogao da se odluči šta sledeće da uradi koliko je bio iznenađen.

- OSTAVI! – uzviknula je oštro kad ga je videla kako se pridiže stisnutih usana i očiju punih besa – Neka jede, zaslužilo je!

Brat se tužno okrete prema njoj, pružajući okrvavnjenu šaku bez reči, kao da se žali da je povređen i da očekuje zaštitu.

- Sad je pusti da jede, zaslužila je. – tiho reče Sofija – izborila se za ručak jer si bio dovoljno glup da te iznenadi. Kad završi sa jelom možeš s njom da radiš šta hoćeš, ali dok jede ne smeš da je diraš. To je njeno zasluženo pravo!

Brat se iskezi, unapred se sladeći onim što sledi, a onaj drugi se leno pridiže sa svog položaja da bi video dalji tok događanja. Sofiju to više nije interesovalo, nije to bilo ni prvo mače niti prva životinja koja je prošla tretman njene braće. Jasno je bilo kakav im je kraj predivđen. Oborila je krajeve usana u gađenju zbog ponašanja svoje braće, ne toliko što su bili zlobni jer je ona bila zlobnija od njih, nego zato što su bili previše glupi i sirovi da uživaju u punom potencijalu te zlobe. Ona je bila drugačija, o, tako drugačija!

Rodila se u sred zime, početkom kalendarske godine, kao prvo dete žene potpuno nezainteresovane za roditeljstvo. Nije želela decu, nije želela ni porodicu, Sofija joj se jednostavno desila. No, mnogo je želela svog muža za kojim je osećala nenormalnu požudu. Toliko da je u toku iste godine, samo pred kraj, dobila i dvojicu blizanaca. Otac ovog čudnog trojca je pronašao sebi posao u inostranstvu, neke fizičke radove na crno, pa otišao još dok su deca bila prilično mala. Odande se, umesto njega, vratila službena policijska beleška da je bio umešan u neke mutne poslove i ubijen tokom policijske akcije. Telo niko nije ni tražio, sahranjen je tamo negde daleko o trošku države, a Sofija i njena braća su ostali sami sa majkom koju nisu nimalo zanimali. Momci su rasli kao iz vode, krupnjali i postajali sve jači, a Sofija je ostala sitna. Ono što su oni dobijali na telesnoj masi, ona je dobijala u inteligenciji, samim tim se nametnuvši kao vođa i mozak užasne trojke.

Što su više odrastali, to se majka više distancirala od njih. Država je redovno uplaćivala dečji dodatak, taman dovoljan za osnovne namirnice i garderobu, a majka se bavila zanatima iz sive zone za koje nije trebalo mnogo škole. I vrlo rano je naučila da svojoj ćerki ne protivreči mnogo kad ova nešto potraži, nasuprot svake logike i iskustva, sinovi su manje voleli majku nego sestru.

A ona im je za tu nepokolebljivu odanost uzvraćala zaštitom u trenucima kad je trebalo da se nešto objasni rečima, pretnjom ili razmišljanjem koje im nije bilo jača strana. Organizovala je štrebere i balavurdiju da im rade domaće, pazeći da se rukopisi uvek razlikuju, taman toliko da ocene iz usmenih odgovaranja budu pokrivene pozitivnim skorom i zaključene dovoljno za prolaz dalje. Dozvoljavala im je da svoju unutrašnju zlobu ispoljavaju na malim životinjama i sitnim školskim drugarima, pazeći da uvek imaju makar neki nivo kontrole i poslušnosti. Da znaju ko je gazda i vođa čopora, da ne preispituju njene odluke i želje.

Zavukla je ruku u džep i tamo napipala čigru koju je oduzela onim balavcima prethodnog dana. Nije se ozbiljno pozabavila tom igračkom, bilo joj je dovoljno što su taj dan imali odličnu zabavu.

Malo je žalila što su uspeli da uhvate samo jednog od trojice balavaca, bilo bi joj draže da su ih pronašli sve odjednom jer bi onda igra trajala malo duže i bila zabavnija. Ovako su uhvatili samo onog genijalca pa je morala prepustiti braći da se pošteno izduvaju. To je skratilo zabavu, ali je doprinelo većem zadovoljstvu njene nasilne braće. Za nju, obe solucije su bile dobre. Više zabave je donosilo veće zadovoljstvo njoj, ali više nasilja je to isto donosilo njenoj braći, a onda su bili spremniji da je poslušaju u sledećoj akciji.

Odjednom je začula glasove u daljini, napuštena fabrika je bila ogromna i nudila mnogo mesta za neopažene aktivnosti, ali je ovo bilo prvi put da čuje još nekog osim njih ovde. Pa, jednom je tu zalutao i neki inspektor koji je istraživao stabilnost objekta, ali nije ih primetio i brzo je otišao. Majmunski vešto, videlo se da nije prvi put, ispela se na sam vrh ogromne police i pogledala u drugi ugao velike hale. Ono što je ugledala donelo je osmeh na njene tvrde usne i zlobni sjaj u očima. Brzo je sišla do braće.

- Utišajte se – rekla je – oni balavci su ovde! Izgleda da nam neko ispunjava želje ovog dana!

Braća su je samo gledala tiho, retko su uopšte progovarali, verovatno skoro niko nije ni čuo njihove glasove. Samo su joj nemo pokazali ono što su držali u rukama.

- Bacite to i obrišite ruke! – prosiktala je tiho – Imamo bolju zabavu pred sobom!

Braća je poslušaše, a onda svo troje lagano krenuše u šunjanje prema pridošlicama.



Glava 6



Posmatraču sa strane bi se možda učinilo neobičnim, čak i smešnim, kad bi mogao videti trojicu drugara kako ulaze u napuštenu zgradu imitacijom hoda astronauta sa Meseca, ali logika je nalagala da će gravitacija biti poremećena u blizini svemirskog broda, barem logika dečije mašte jeste, pa su se i ponašali u skladu s tim. Nije poenta igre da naprosto glumiš neke stvari, igra je preozbiljna stvar da se ne uživiš u nju do maksimuma. Zato su njih trojica i prolazili na takav način, uz misteriozne poglede upućene jedan drugom i usputno „istraživanje“ stvarčica koje su ležale na podu. Odbačena limenka soka, već toliko zarđala da se i ne primeti naziv pića, postajala je vanzemaljski artefakt. Parče žice bez izolacije je posle malo grebuckanja sinulo neobičnim sjajem materijala nepoznatog nauci, a uopšte im nije ni palo na pamet da je igra započela tako što je vanzemaljski brod sleteo na NjIHOVU planetu. Ceo scenario se nekako bez napora izmešao tako da su oni postali istraživači stranog sveta koji su upravo otkrili.

- Ova planeta je veoma čudna! – zamišljeno se osvrte Milan, gledajući uvis prema krovu skladišta, ispresecanom gvozdenim prečkama – Izgleda da je sva civilizacija premeštena pod zemlju pre nego što je nestala!

- Još nismo sigurni da je nestala, kapetane – vrlo ozbiljnog lica izgovori Jovan – možda su negde sakriveni i samo čekaju da se opustimo.

- Oprez je nužan – priđe im i Zoran, noseći u ruci jedan poprilično veliki, zarđali šraf – otkrio sam čitavu gomilu ovih uređaja tamo u uglu, može se primetiti da su malo više očuvani od svega ostalog. Moguće je da ovde još ima nekog!

- Moguće je – zamišljeno će Milan – A moguće je i da nisu prijateljski raspoloženi, sve zavisi da li su još uvek civilizovani.

- A šta ako uopšte nisu inteligentna bića? – Jovan ubaci komentar nakon kojeg se zgledaše sva trojica.

- Možda su ih napala krilata svemirska čudovišta koja su pojela sve ljude i onda ostali ovde? – nagnu se prema drugarima ispruženih ruku, u lošoj imitaciji strašne zveri – I SAD... ĆE... SVE... DA... VAS...

- Prebiju kao mačke. – začu se četvrti glas sa strane, tiho i smireno.

Glas koji su čuli je bio gori od svake noćne more, dobro znani glas kojim je prestajala svaka igra, a užine, novac i igračke menjale vlasnika. Glas njihovog ličnog arhineprijatelja, Sofije.

Ukočenost zbog iznenađenja je trajala tek delić sekunde, nakon te prvobitne reakcije su sva trojica naglo krenuli da beže prema vratima ogromne hale u koju su, nažalost, ipak ušli preduboko. Sofija je naredila braći da budu tihi, jednog polala da čuva ulaz, a sa drugim prišla trojici zaigranih istraživača kosmičkih dubina, potpuno nesvesnih opasnosti koja vreba. I sad je, dok su oni polazili u beg, samo mačje frknula i uz osmeh krenula lagano za njima.

Već posle nekoliko metara, Milan zaustavi drugare i pokaza im ka vratima koja su bila tek odškrinuta, taman toliko da ulazak dnevnog svetla kroz prolaz za trenutak zakloni široka senka. Kao što Mesec pomrači Sunce, tako je jedan od blizanaca pomračio njihovu nadu da bi se mogli izvući odavde prostim bekstvom. Okrenuše se iza sebe ka Sofiji koja je polako hodala dok je drugi brat pratio, pa se nemo zgledaše između sebe. Zoran i Jovan su mogli očekivati šta ih sleduje, videli su Milanovu modricu još jutros, mada je to pitanje vešto zanemareno među drugarima. Šta pričati, sve je bilo jasno. No, sada su i oni bili u situaciji bez šanse za beg, a Sofijin bes je bio malčice ohlađen pa će se potruditi da njena sadistička braća uživaju u svojim grubim „igrama“. Milan primeti strah u njihovim očima, strah progonjenog koji smrzava mozak i još više pretvara u paralisanu žrtvu. Morao je smisliti izlaz iz ove klopke u koju ih je i sam, iako nehotično, doveo.

Osvrnuo se ponovo na obe strane, pa onda ka dubini stare fabrike, mraku i senkama gvozdenih konstrukcija zaostalih kad su mašine iznete odatle. Sofijin spori korak joj bi se još mogao obiti o glavu, mislila je da je plen siguran pa se nije žurila u pokušaju da uživa što više. Cimnuo je drugove za ruku, glavom im pokazao u pravcu najcrnjeg mraka, pa su sva trojica naglo potrčali. Otprilike pod pravim uglom u odnosu na zamišljenu liniju između dve opasnosti koje su im pretile. Sofija primeti da se dešava nešto neobično, mada se i dalje nije plašila da će joj pobeći, ali je odlično poznavala ovo mesto jer su se tu ona i braća igrali već godinama. Bila je svesna da su limeni zidovi fabrike šuplji na sve strane i da bi ova trojica mogli sasvim slučajno nabasati na neki takav procep i izmigoljiti se iz njene pažljivo smišljene klopke. To ne bi bilo dobro, onda bi svojoj braći morala obezbediti neki drugi plen. Nisu bili previše pametni, ali jednom kad se pokrenu na akciju teško bi se zaustavljali.

Ispustila je divlji zvižduk i potrčala prema poodmaklim beguncima. Braća su je, malo sporije, sledila. Njima je bilo potrebno malo više vremena da se pokrenu, ali im je jednako toliko dugo bilo potrebno i da se zaustave. U svakom slučaju, razdaljina se smanjivala, a ona je počela da oseća neku divlju radost u sebi, nešto jezivo i mračno, ali ipak i prijatno. Groznica lova je počela.



Glava 7



Tri dečaka su trčali bez osvrtanja. Milan je prednjačio, osećajući bez pravog objašnjenja da će pronaći neku vrstu sigurnosti u zaklonu od starog krša i izlomljenih metalnih greda nagomilanim u polumraku hale, a Zoran i Jovan su ga sledili. Brz okret glave i pogled preko ramena uverili su ga da su progonitelji sigurni u svojoj nameri jer je Sofija rasporedila braću levo i desno, a sama krenula direktno za njima. Ono što ga je uplašilo više nego prost progon bila je činjenica da je crna trojka išla polako, gotovo leno, kao da znaju da je ulov već obezbeđen.

Da su žurili to bi moglo značiti kako postoji neka šansa za beg, ali ovako je kroz Milanovu glavu prošla užasna misao da vodi svoje drugare pravo u klopku. No, to je bio jedii moguć pravac povlačenja, ni levo ni desno nije bilo izlaza jer su ti pravci branjeni od strane blizanaca, a nazad se ionako nije moglo jer je tamo bila Sofija. Kad si u takvoj situaciji, iako nije poznavao strategiju, Milanu je bilo jasno da se prihvata pravac akcije koji nudi makar šansu za izvlačenje.

Utrčali su u zaklon mraka i gvožđa skoro klizeći po prašnjavom podu. Svuda oko njih je nagomilani otpad predstavljao pravu šumu cevi, ploča i komada koji se više nisu mogli ni raspoznati jer ih je rđa praktično spojila u jedno. Ispred njih, braća su se lagano primakla do sestre i sve troje su zastali za trenutak. Sa rukama oslonjenim na bokove, Sofija uzviknu:

- Drugari, nema potrebe da bežite jer to je nemoguće – glas je zvonko odjekivao, pojačan okolnom konstrukcijom – izađite lepo napolje, ti što si već dobio svoje možeš slobodno da ideš, a ova dvojica će malo da ostanu da i oni nauče kako se treba ponašati!


Jovan i Zoran uplašeno pogledaše Milana pravo u oči, kao da napola veruju da bi ih ostavio da spasi sebe.

- Ne brinite se – reče im tiho – ne verujem joj ni reč. Čak i da izađemo jednako bi nas maltretirali.

- Šta da radimo? – drhtavim glasom upita Zoran

-Ti se osvrni okolo da potražiš nešto za odbranu – reče mu Milan – imaš najbolju moć zapažanja, već ćeš nešto smisliti. A ti, Jovane, zavuci se dublje u ovo smeće. Možda uspeš pronaći neki prolaz da se izvučemo na drugu stranu!

Drugari klimnuše glavama, sad već ohrabreni Milanovom sigurnošću, pa se baciše svaki na svoj zadatak. Zoran vrlo brzo pronađe neke silne matice od šrafova, taman zgodne veličine da se mogu baciti na neprijatelja, a plus i par dugačkih motki kojima su mogli da ih odgurnu ako pokušaju da im priđu. Sve ono oko njih je predstavljalo pravi kavez u kom su mogli ostati prilično sigurni duže vreme, trojka nije mogla da se zavuče unutra bez ozbiljnih gubitaka. Doduše, ako Jovan ne pronađe drugi izlaz, ta prednost bi se mogla istopiti jer jedno od onih troje uvek može otići i po hranu i po vodu, a za progonjene nije bilo te šanse. Pre ili kasnije bi se morali predati, pitanje je samo trenutka.

- Ne izlazimo! – uzviknu hrabro Milan svoj odgovor – Ako hoćete po nas, moraćete nas odavde izvlačiti!

- Ohoho! – veselost u Sofijinom glasu bila je jeziv kontrast namerama – Pa tebi izgleda nije bilo dosta? U tom slučaju menjam ponudu, ti se predaj, a drugove ti puštamo da idu. Dovoljan je i primer da nauče kako se fino ponašati!

Blizanci su se spustili u neku vrstu polučučnja, sa stopalima ravno na podu i rukama opuštenim niz telo. Milana su najviše podsećali na dve gorile u opuštenom stavu. Za tren mu se ote tihi kikot od te misli, a Zoran to pogrešno protumači kao strah.

- Odlazi, veštice! – uzviknu Sofiji hrabro – Ne damo ga! Kako jednom tako i svima!

Milan ga pažljivo pogleda, tek sad svestan rumenih pečata na obrazima svog durgara. Strah ga je drmao žestoko, ali ga je prevazilazio jer je bio siguran u svog vođu. A on sebe nije uopšte takvim video, zaboga, pa došli su tu samo da se poigraju!

U tom trenu nešto iza njih zašušta, a iz mraka izroni Jovan.

- Ljudi, našao sam mali prolaz u žici i limu, odavde se i ne primeti jer skreće u neku cev, ali se iz cevi može izaći skroz napolje! Ako puzimo možemo se provući i zbrisati!

- Ali ako krenemo svi odjednom Sofija će znati da smo pobegli pa će samo da obiđe okolo i dočeka nas na izlazu! – Zoranov strah beše sasvim realan i opravdan.

- Idite vas dvojica – Milan naredi strogim glasom – ja ću ih zadržavati taman dovoljno da pobegnete.

- A ti? – Jovan poblede na pomisao.

- Kad ostanem sam onda ću mnogo brže da se provlačim – Milan slegnu ramenima – a ionako znate da će me svakako proganjati. Hoću samo da se izvučemo odavde gde nas niko ne može naći, bolje da me napadnu u centru grada nego ovde.

Implikacije ove misli su bile jasne svima, na ulici se možda i suzdrže od ozbiljnih povreda, ovde niko ne čuje šta se dešava i moglo bi biti mnogo opasnije. Jedan dečak se prošle školske godine tako pojavio sa rukom u gipsu, nije ništa pričao o tome kako je slomio ruku, ali je veoma često bacao poglede ka jednom od blizanaca.

Milanovi drugovi klminuše glavama pa se bez reči povukoše. Jovan je vodio, Zoran za njim, a Milan pažljivo posmatrao kuda ova dvojica idu kako bi upamtio put bega.

- Hej! – Sofija je za tren zvučala pomalo zabrinuto – Šta radite vas trojica tamo? Ako ne izađete odmah nastradali ste!

Milan se okrenu, privuče one šrafove do sebe, taman na vreme da vidi kako blizanci ustaju kao po komandi i kreću laganim korakom prema njegovom položaju. Uze po jedan šraf u svaku ruku, odmeri im težinu, pa se zadovoljno nasmeši. Samo neka dođu! Neće ga se lako dočepati!

Pustio ih je da priđu još par koraka, pa svom snagom bacio prvo jedan pa drugi šraf. Iznenađenje je bilo potpuno! Pogodio je obojicu pravo u glavu, a oni se uhvatiše rukama za lica i počeše sa nekim dubokim mumlanjem nalik na dva medveda. Ne čekajući procenu, Milan zagrabi sa gomile obema šakama pa nastavi bacanje gvozdenih projektila na obe strane, što je brže mogao. Tela blizanaca su se trzala sa svakim pogotkom, više nego jednom je pogodio u glave i lica, a uspeo je čak i da uputi jednu salvu prema Sofiji, pre nego što je uspela da se sakrije iza betonskog stuba i odande zasikće naređenja braći. Ova dvojica su samo otresli glavama pa spustili ruke i krenuli lagano da se približavaju Milanovoj poziciji. Mogao je jasno videti kako im se krv sliva niz lice, iako nije jasno video kakve su im povrede, samo je nastavljao sa bacanjem projektila sve dok nije potrošio celokupnu zalihu. Tad se okrenuo i počeo brzo da puzi kroz krš u pravcu izlaza.

Već je pomislio da se izvukao, mogao je videti dnevnu svetlost ispred sebe, kad ga je nešto dokačilo za stopalo! Osvrnuo se brzim pogledom i video Sofijino iskeženo lice. Najsitnija od trojke, uspela je da ga prati dovoljno brzo čim je prestao sa gađanjem i sad ga je već skoro držala u svom stisku. Ne razmišljajući, ritnuo se slobodnom nogom i pogodio je pravo u nos!

Konačno slobodan, zabatrgao je prema izlazu i izleteo napolje poput čepa iz boce, bez trenutka premišljanja prelazeći u trk.

Slobodan! Uspeli su!


Glava 8



Prazan prostor dokle god mu je pogled sezao rekao mu je sve što je bilo potrebno da zna. Drugari su imali dovoljno vremena da pobegnu. Potvrdu te misli dala mu je i slika njegovog bicikla usamljenog na mestu gde su ih ostavili kad su dolazili. Odlično, pomislio je kratko, sad još samo da se dokopa i on svog metalnog konja pa da zbriše pravo kući. Do ponedeljka će već malo da se ohlade ono troje, pa će i neminovno maltretiranje ipak biti blaže nego što bi to bilo danas.

Dao se u brz trk prema biciklu, ne obraćajući pažnju na teren ispred sebe, a to mu se obilo o glavu kad je zapeo na sajlu skrivenu ispod prašine i šljunka. Pružio se koliko je dugačak preko dvorišta, baš kao u crtanom filmu, bolno zaoravši dlanovima i kolenima po sitnom šljunku pomešanom sa peskom. Ustao je brzo, znajući zašto juri, ali nedovoljno brzo da bi ostavio više prostora između sebe i progonitelja. Sofija je već trčala za njim, dok su njena braća izranjala sa strane stare fabrike, trčeći okolo jer se nisu mogli provući kroz uski prolaz kojim su njih trojica stekli prednost.

Sa užasom je primetio trake crvene boje koje je krv napravila po Sofijinim obrazima dok je tekla iz razbijenog nosa. Uh! Nema mnogo nade da će mu to biti oprošteno, koliko je on znao, niko nikad nije jednom od njih troje načinio ikakvu povredu. Za njega nije bilo mnogo nade ako ga sustignu. Mogao je samo zamisliti šta su oni gvozdeni šrafovi uradili blizancima, ali se nadao da će to biti prenebregnuto, sad kad je video i nju više nije tako mislio.

Uzjahao je bicikl u puno trku, već desnom mnogom gurajući pedalu dok je levom dizao parkirnu nožicu, a rukama krivudao upravljačem kako bi iz mesta krenuo u beg kad ga je Sofija skoro dostigla. Srećom, nije se ponovila situacija iz uskog prolaza, brzina je uzimala maha i njena ruka je samo mahnula u prazno tik iza njegovih leđa ostavljajući je da razočarano napravi još par koraka u pravcu kojim je odlazio. Još jednom se okrenuo da pogleda prema njoj dok je punom brzinom zamicao za ugao, tek toliko da ih vidi sve troje kako mirno stoje stisnutih pesnica i gledaju mu u leđa. A sad brzo kući, tata će još malo doći, pretvaraće se da se razboleo pa pokušati da izvrda odlazak u školu sledeće nedelje. Ako dovoljno dugo bude izbegavao susret sa ovom trojkom, možda se naposletku i izvuče sa manje batina.

Koliko brzo je jurio umalo da propusti primetiti svoje drugare kako ga čekaju ispred njegove kuće. Izraz olakšanja na njihovim licima mu je sve rekao još i pre nego što su skočili na njega i umalo ga srušili od oduševljenja.

- Uspeo si! – uzviknu Jovan dok ga je grlio – mi smo bez problema izašli i skoro odmah odmaglili!

- Skoro odmah! – naglasi Zoran – Sačekali smo da vidimo ideš li za nama, čim smo ti videli glavu na onom otvoru znali smo da ćeš uspeti pa smo zbrisali.

- Još se nismo skroz izvukli – Milan je realno razmišljao – znate i sami da nam to neće oprostiti, juriće nas stalno dok se ne osvete!

Dvojica dečaka se naprosto izduvaše kao dva balona, do tog trenutka su uživali u pobedi, ne shvatajući koliko je privremena i kratkotrajna. Za njih je to značilo sve na svetu, po prvi put su se uspešno usprotivili nasilnicima, Milan ih je spustio na zemlju sa te visine uspeha.

- Ali – započe videvši im izraze lica i obešene noseve – za danas smo se izvukli! Predlažem da sad svako ide svojoj kući, sutra je novi dan, kad se malo ohlade i shvate da niko ne zna za dešavanja možda ih i zanemare. Ako mi ćutimo onda i za njih nema blama, pa će da nas puste na miru. Ko zna, možda iz ovog ispadne i nešto dobro za nas?

Još dok je govorio, znao je da od toga nema ništa. Nije im rekao za povrede koje je naneo timu napadača, to mu nikad neće biti zaboravljeno. Ali, uteha je bila jasna, svesni su da je za to kriv samo on i samo njega će juriti. Nije bilo potrebe da time opterećuje drugove, taj teret je mogao i sam nositi. Čak mu je bilo i na ponos, uspeo je da spasi njih dvojicu, za sebe se nije previše brinuo.

Rastali su se do ponedeljka, a Milan donekle zabrinut uđe u kuću. Srećom pa je mogao biti miran makar još jedan dan, tata će biti sutra tu i verovatno će negde izaći zajedno, taman da malo zaboravi na sve probleme koji su ga sustigli. Kako se samo događaji brzo smenjuju i koliko se situacija naglo promeni, a koliko juče je sve bilo u najboljem redu.

U trpezariji ga je sačekala komšinica Marija.

- Milane, institut ti je poslao tatu na hitno putovanje. Zadržaće se nekoliko dana – rekla je dok je prilazio – hteo je lično da ti kaže, ali nisi bio tu kad je dolazio pa je pozvao mene. Rekao je da mu je žao, ali je siguran da tebi to neće biti problem. Hoćeš li da pređeš kod mene za to vreme ili samo da dolaziš na obroke? Ne bih želela da budeš sam ako ne moraš...

Stajao je zabezeknuto gledajući u nju, nesiguran i šta bi rekao, a kamoli koju odluku da izabere. Za sad mu se učinilo najboljim da prihvati samo da dolazi na obroke, tako je mogao mirno da malo razmisli o svemu. Marija nije imala dece, a kad bi provodio po ceo dan kod nje onda bi morao i da joj objašnjava zašto je zabrinut. Ovako je mogao opravdati svoje neraspoloženje odsustvom oca.

Tako joj je i rekao, saopštivši svoju odluku da će doći kad ogladni. Njoj je to bilo sasvim dovoljno, nije postojao razlog da bi posumnjala, a zadovoljila se činjenicom da je mirno prihvatio dešavanja. Bio je on zlatno i poslušno dete, nije imala razloga za brigu.

Čim je otišla, otrčao je do svoje sobe i pripremio školsku torbu za ponedeljak, pa seo da razmisli šta će raditi ostatak vikenda. Nije dolazilo u obzir da se negde previše šeta, mogli bi ga pronaći, ali je razmišljao o tome da skokne do biblioteke i uzme neku knjigu, a zatim nakupuje grickalica u prodavnici i ostane unutra sve dok se tata ne vrati. Još i bolje ako to potraje više dana, imao je opravdan razlog da ne ide u školu.

Rečeno – učinjeno. Dok je još rano i dok je dan svetao, uzeo je nešto novca iz fioke i krenuo u nabavku. Išao je peške, biciklom bi morao pratiti ulice, a ovako je mogao i kroz sokake i dvorišta, da bi što manje bio na otvorenom. Najpre u biblioteku, gde je pokupio dve prilično masivne knjige, više zbog obima nego zbog naslova. Zatim u supermarket, po punu kesu raznih sitnica, a onda je krenuo pokrajnjim ulicama prema kući.

Već je pomislio da će uspeti u nameri kad je pred sobom, na kraju ulice, ugledao Sofiju i blizance. Nisu uspeli da ga primete ali su išli direktno u njegovom pravcu. Brzo se osvrnuo u potrazi za nekim zaklonom, ali jedini pravac u kojem je mogao poći bila je slepa uličica sa dva kontejnera u jednoj strani. Pa dobro, ako tako mora sakriće se iza njih. Ako baš zagusti, uvek je mogao i da se zavuče u jedan od kontejnera. Prošao je iza u trenutku kad je već mogao čuti Sofijin glas iako nije mogao razgovetno razumeti šta je govorila. Zamakao je iza kontejnera i oslonio se na čvrst zid od cigala i betona za koji je znao da se tu nalazi.

Osim što to nije bio zid nego drveni izlog male prodavnice suvenira za koju nikad pre nije čuo iako je poznavao ceo grad. Čak je bio i prilično siguran da je u toj uličici već bio ranije i da tu nije bilo nikakve prodavnice. Ali, drevnost izloga, ljuske boje koje su otpadale sa rama i starovremske rezbarije nisu odavale mesta sumnji. Ova prodavnica je tu odavno, verovatno je zaboravio da je ikad video.

Slegnuo je ramenima, srećan zbog neočekivanog spasa, otškrinuo vrata i ušao. Ni sekund prekasno, taman da primeti kako su ono troje zastali pred ulazom u uličicu.



Glava 9



Pred prizorom koji mu se ukazao nije mu preostalo ništa drugo osim da zabezeknunto ćuti. Spolja neugledna drvena vrata, mali izlog prepun drangulija, ma koliko bili ukrašeni rezbarijama i kovanim gvožđem nisu ničim najavljivali ono što je upravo gledao. Redovi i redovi drvenih polica, složene šare ugravirane u njih su mu naprosto titrale pred očima koliko su bile sićušne i prepune detalja, ali je ipak mogao videti da su u pitanju prizori ljudi u raznim aktivnostima.

Eno, tamo na primer, mogao je videti svadbenu povorku sa zastavama i gostima. Čak se na kraju kolone nazirao i onaj pripiti gost koji tetura za svima jer je preskočio doručak, a previše proslavljao rakijom. Mlada i mladoženja na čelu kolone, ukrašeni cvećem i odeveni u narodnu nošnju, nije znao kakvu ali je umeo da prepozna tradicionalno odevanje jer su o tome učili u školi. Na samoj polici, iznad te rezbarije, stajali su porculanski setovi za ručavanje, srebrni svećnjaci i druge drangulije kakve se obično poklanjaju mladencima. Sa druge stgrane, rezbarije su pokazivale decu koja se veselo igraju. Fudbal, košarka, žmurke, pa čak i neka čudnovata igra sa štapom i točkom koja mu nije bila baš sasvim jasna. Na polici iznad, naravno, sve same dečije igračke i figurice.

Nije morao dalje da gleda jer mu je bilo jasno da je prodavnica ortganizovana tako da svaka šara ukazuje na sadržaj police. Ono što ga je fasciniralo daleko više bila je perspektiva.


Continue reading this ebook at Smashwords.
Purchase this book or download sample versions for your ebook reader.
(Pages 1-29 show above.)